Prdekana

Kad se stari vratio iz prdekane u proljeće 91′ godine, neka Ruska bajka je bila na TV-u, vile, lovac i ta neka priča, ne sjećam se više.

TV je bio Samsung, u boji, teletext, daljinski, zamijenio je onaj stari na kojem su muhe mogle prebacivati programe ako bi sletjele na upravljačku pločicu, olovkom nisi mogao prebacivati nego samo prstom ili muhom ako je istreniraš. Fasciniralo me tada kako TV zna kada je prst, a kada olovka!?

Mnogo neki pametni ljudi izmisliše to, jedino ih muhe zajebale.

Gledam ja bajku, stari uđe u sobu, pogladi me po glavi i tutne mi čokoladu, sa rižom, veliku.Nije mi bilo lijepo dok je stari u prdekani bio.

Čitav taj prelazak iz osamdesetih u devedesete je bio mučan, zatvorska epizoda je bila samo višnja na šlag tog kolača kojeg nitko nije želio a svi smo ga kusali, manje više.

Nismo mi bili familija iz koje se u prdekanu išlo, to je bolilo najviše, niži srednji sloj, težak rad ali pošten rad, malo zemlje, more samo na TV-u dok muha ne prebaci program. Nije da kukam, tako je bilo većini u selu, za puno bolje nismo ni znali.

Ali znalo se po koga milicija dolazi u selo, lopove i pijanice kada se pohvataju u birtiji, te Jovica koji doduše nije išao u stanicu jer je bio pravoslavni pop, ali milicija mu nije bila strana. Dobar je bio Jovica, dok ne popije. Kod nas u selo je došao jer se u Titelu napio i krstio tele (tako priča kaže), pa su ga za kaznu poslali u nedođiju.

Uglavnom, stari nije bio pijanica a lopov pogotovo, sukob na nacionalnoj osnovi i prdekana, automatski.

Nema veze, a ni potrebe da sada pišem kako stari nije bio kriv, sve i da je, bilo, prošlo, ne ponovilo se.Mene su “malo” zajebavali, onako kurvinjski, i staro i mlado : ” Di ti je tata?”, a znaju svi gdje je.

Ipak sam bezuspješno prodavao priču da je na terenu, kao što je i znao biti jer radio je u Dunav-Tisa-Dunav “preduzeću”, jedino što je teren bio malo više rešetkast nego inače.

Poslije epizode sa prdekanom, ništa više nije bilo isto, čak su i milicajci postali bezazleni i dobrohotni u usporedbi sa samozvanim Vojvodama koji su nicali kao gljive poslije kiše i hodali uokolo sa Zastava automatima.

Nije ta Vojvodina, za takve Vojvode krojena, vjerujte mi da ne pašu u pejzaž, slika : nož, brada, čizme, šajkača a u pozadini žito, kukuruzi, sunce, Tvrda šuma. Nekako mi proplanci planinski i kožusi bolje idu uz te momke dične. Kao da se netko Photoshopom igrao tih godina.

Oni su nas i ispratili iz Bačke, miris rakije i prasetine suzbio je dudove i miris zove (bazge), tako to ide, uskoro im je presjelo, meni zova nije, i dan danas rado popijem sok od nje..

A dudove? Njih dugo nisam vidio, ni crne ni bijele ni crvene. Nema veze, nisam ih zaboravio, sjetit ću se kad ih vidim.


Komentiraj

Popunite niže tražene podatke ili kliknite na neku od ikona za prijavu:

WordPress.com Logo

Ovaj komentar pišete koristeći vaš WordPress.com račun. Odjava /  Izmijeni )

Google photo

Ovaj komentar pišete koristeći vaš Google račun. Odjava /  Izmijeni )

Twitter picture

Ovaj komentar pišete koristeći vaš Twitter račun. Odjava /  Izmijeni )

Facebook slika

Ovaj komentar pišete koristeći vaš Facebook račun. Odjava /  Izmijeni )

Spajanje na %s