Klempavost

Sa nekih 6-7 godina, strašno su mi počele suziti oči, u proljeće kada priroda propupa, kukci zaplešu, trava zamiriši, ja proplačem kao tužni pajac. Idemo u veliki (moj rodni) grad zbog toga kod oftamologa, mama i ja, njen sin najmiliji, stvorenje savršeno i bez mane.

Novi Sad, zgrada bijela, čovjek u bijeloj kuti sjedi za stolom uredskim.

Dobar dan” – kulturno ću ja, pravi dobro odgojen mamin sin.

Dobar dan” – uzvrati doktor samo na sekundu podigavši pogled sa hrpe papira na stolu.

Nije nešto naručito bitna ova gornja konverzacija za priču, ali eto, bontona radi.

Izvolite” – ljubazno će.

Mene svrbe i peku oči” – tugaljivo i skrušeno ću ja.

Dobro…” – kaže i pogleda me sa jednom obrvom podignutom, onako znakovito kao pokojni Basler staru kovanicu.

Gospođo, vaš sin ima izrazito klempave uši” – konstatira nakon nekoliko trenutaka zurenja novopečeni “uhozmatik“.

Jeste li razmišljali o operacijskom zahvatu, estetike radi?” – nastavlja oftamolog o ušima mojim.

Molim? Pa kako!? Nisam primjetila!?” – uzrujano će majka, sve me okrećući prema sebi i odmjeravajući uši.

Da, da, znate mogao bi imati problema, zadirkivanje od strane vršnjaka, povlačenje u sebe, što može rezultirati asocijalnim ponašanjem, psihičkim problemima, pa čak i gore od toga!” -visoko sa kažiprstom u zraku slavodobitno završava izlaganje oftamolog o mogućim poslijedicama moje klempavosti.

Volio bi da je rekao nešto u stilu, možda će čak rokenrol početi slušati, ili nedaj bože punk, nositi zakovice, piti pivo a ponekad i bambus na klupici u parku, ni trava mu strana neće biti, ali nije, jebiga.

Vraćamo se to popodne autobusom kući na selo naše pitomo, majka zamišljeno kroz prozor prebire po šarenim bačko palanačkim kućama na lakat , ja “klempavim” radoznalo po autobusu i čekam onu srušenu Štuku ili Messerschmitta što je kao znamen iz rata ostao uz cestu.

Dobio sam neku kremu taj dan, za oči, uši su i dan danas one original 1980 (r), made in Betanija, ruku na srce i nisu one tako klempave, a bezbolnih i brzih zahvata se ježim, obično bole više nego što očekuješ i traju dulje nego što si mislio.

Krenuo sam u školu tu jesen, prvi razred, imam sliku, onako zalizan u novoj trenirci iz nekog od prethodnika Neckerman kataloga, koju je majka naručila za taj veliki dan. Na leđima nešto nalik kavezu za hrčka koji torbom zovu a na licu kiseli smiješak, znate onaj koji isporučujete napornoj rodbini kad vas pitaju:

Jel imaš curu?

Nemam curu, još se ni ne igram s pišom, ali zato napornih ujni, tetki, strina, koliko ti srce hoće.

Prvi dan škole je prošao sasvim ugodno, iako sam odmah osjetio da meni i toj ustanovi nije suđeno živjeti u bratstvu, harmoniji i uzajamnom štovanju, bio sam dobar đak, klempav ali dobar.

Spasio me Dragan (tako ćemo ga za priču nazvati), naime kada je nakon nekog vremena prilagodbe, došlo vrijeme onih dječijih zadirkivanja, podbadanja, zluradosti, nekako moja klempavost nikada nije u prvi plan iskočila, a nisam bio rabadžija koji “silom iskazuje svoja osećanja“, da su me uhvatili u mlin, dobro bi me usitnili, ali ipak nisu.

Dragan je bio Srbin, tada još to nismo znali, vjerovali smo u vječni plam bića Slavenskog, dakle Srbin koji je bacao vanjštinom na nekog tko bi se mogao zvati Udo i biti iz Hamburga te voziti zeleni VW Golf 1, plave kose, plavih očiju, svijetle puti i izrazito mršav. A nikakav brate, govorili bi ovi što su sebi bili nekakvi.Bio je u mlinu, što zbog izgleda, što zbog plahe naravi i božemioprosti gotovo ženskastih manira, možda je i peder, ne znam, zadnje što je bio prije mog odlaska je onaj kod pravoslavnog popa mali od zvona.

Život klempe je bio lijep, u sjeni muke tuđe, trajalo je to godinama, sve dok taj hlad nije počeo polako ali sigurno izmicati, do te mjere da je klempavost postala najmanji problem, imao sam ja i mnogo veće mane, kao što su Jasenovac i slične koljačke navade.

I vidiš, ko’ za vraga, Udo ili ti Dragan iako je mogao uživati u novonastaloj prilici i sigurnoj zavjetrini, nije to učinio a bio je na sigurnoj strani procijepa koji se posred Bačke ispopružio. Družio se samnom, i to onako inzistirajući na čak kućnom prijateljstvu, igramo se kod njega pa kod mene, sve dok mi nije ukrao tranzistor original Njemački, baba ga donjela, mora da je bilo jače od njega, taj zov Reicha, onda se više nismo družili i htio sam ga zaklati, takvi smo mi Šokci (nisam Šokac ali tako su me zvali često) bili tih godina.

Nego, ono što je bitno.

Namćor sam ipak, slušam punk, trzam na anarhizam, pijem pive, ne volim ljude, često se povlačim u sebe, pa čak i gore od toga – povučem i druge za sobom, nesretnike naivne u te dubine bezglavog mantranja, a sve zbog klempavih ušiju koje nitko nikada primjetio nije, i to me ljuti strašno, ljudi ja sam klempav, shvatite to i spasite me – ako Boga znate.

Nije ni klempav biti lako.


Jedna misao o “Klempavost

Komentiraj

Popunite niže tražene podatke ili kliknite na neku od ikona za prijavu:

WordPress.com Logo

Ovaj komentar pišete koristeći vaš WordPress.com račun. Odjava /  Izmijeni )

Google photo

Ovaj komentar pišete koristeći vaš Google račun. Odjava /  Izmijeni )

Twitter picture

Ovaj komentar pišete koristeći vaš Twitter račun. Odjava /  Izmijeni )

Facebook slika

Ovaj komentar pišete koristeći vaš Facebook račun. Odjava /  Izmijeni )

Spajanje na %s