Partibrejkers – trideset godina rokenrola


Partibrejkerse sam u životu više puta vidio nego vlastito dupe. Nije bogznakakav urbi et orbi ova moja misao, no eto možda nekoga nasmije. Mene jest. Sinoć u zagrebačkoj Tvornici, Cane/Anton i ekipa slavili su trideset godina rokenrola kao jedinog načina življenja. Dakle, ja sam se taman skinuo sa mamine sise a ovaj dvojac je prašio rokenrol, ne možeš ne imati respekta prema njima. Kažem „dvojac“ ne zato jer želim denuncirati odličnu ritam mašinu koju čine basista, bubnjar i odnedavno novi mlađahni ritam gitarista, ali ne samo u Partibrejkersima nego i u rokenrolu sve se mijenja osim – Caneta i Antona. Reče eto neki dan eminentni muzički mudroser kako su njih dvojica u redu Page/Planta ili Jaggera/Richardsa, i jesu, slažem se s tom konstatacijom koja se pretjeranom može činiti samo onome koji nikada nije ovaj dvojac vidio zajedno na pozornici.
Dakle, sukus sinoćnjeg koncerta bi bio otprilike ovakav:
Puna Tvornica, više od dva sata svirke, „Molitva“, „Najbolje se putuje“ i dva bisa.
Klub je bio pun, ne kao čep, ali taman do one ugodne razine popunjenosti kada put do WC-a ili šanka nije jebeni survival horor u kojem gazite preko vidno iznerviranih zombi/rokera. A povratak natrag sa pivama u rukama je još ne napravljeni Super Mario Bros 14. Ekipa je bila kao i inače svih starosnih dobi, premda se dalo zamijetiti dosta „starije olinjale“ rokerske garde, i sve je ukazivalo da to neće biti „samo još jedan koncert“. Neka mi nitko ne zamjeri ako griješim, ali ja se ne sjećam da su „Molitva“ i „Najbolje se putuje“ ikada bili na koncertnom repertoaru, barem na onim koncertima koje sam ja pohodio. Uglavnom, zborno pjevanje i fantastična atmosfera su obilježili ove dvije izvedbe i dali poseban štih sinoćnjem nastupu.
Počevši nešto prije 22h pa sve tamo do iza ponoći, Partibrejkersi su napravili presjek karijere kojoj se samo pokloniti možemo. „Rođen loš“, „Hipnotisana gomila“, „Hoću da znam“, „Kreni prema meni“, „Noćas u gradu“, „Žurim“ – ko’ preživi ovaj koktel – pričati će. Sve se to presječe psihodelično/propovjedačkim izvedbama kultnih „1000 godina“ i „Ulični hodač“, i onda još dva bisa. Ajde još prvi bis je nešto normalno, što bi rekao Balašević (koji uglavnom nema vremena za odlaziti na bis): „Kao mi sad odemo, vi nas zovete, pa se vratimo“, ali drugi bis sinoć je bio onaj spontani trenutak kada raspamećeni, užareni klub zaziva „hoćemo još“ i jednostavno moraš biti pizda da se takvoj ekipi ne vratiš.

Partibrejkersi nisu pizde.

Divno je bilo iz zadnjih mirnijih redova gledati mlađariju kako pravi krš i lom u prostoru ispred stagea, doduše opere me na trenutke nostalgija i poželim se zaletiti među njih, ali jebiga, pičkica sam, priznajem. Došao sam u te godine da kalkuliram, vani snijeg, minus na termostatu, znoj i piva u kosi nisu najbolji suputnik na putu prema kući u takvim uvijetima. Cane je bio standardno raspoložen, što uključuje i standardne opaske o rasvjeti, klimi, zvuku i sličnim tehnikalijama, pa i verbalni obračun sa anonimnim nestaškom koji je nešto pljunuo/prolio na stage ispred njega. A Anton?
Anton je fenomen, mislim jebote, čovjek nestaje. Ne znam čini li se to meni, ali njega je svaki put manje na svakom novom koncertu, ali ono što ne nestaje je žar, rokersko/punkerski prkos i j…. majke, definitivno najbolji gitarista kojeg sam ja imao prilike gledati uživo, a gledao sam i Billy Gibbonsa i Jacka Whitea i Adama Jonesa, pišem ovo tek toliko da ne ispadne da ga uspoređujem sa bilo kim.
Od 1996 godine, traje moja ljubav prema ovome bendu. Jedan od onih vječitih studenata, koji je fakultet upisao valjda još u SFRJ a nije ga završio niti te poratne 96-e, mi je donio ploču, da je vidim, ne da mi je da. Pokazao ju je ljubomorno, čini mi se Partibrejkers II, i rekao:
Znaš ko’ su ovi?
Nisam znao.
Srpske Majke
U to vrijeme sam bio zaluđen Majkama, ali Partibrejkersi su ih pomeli u mom mikrokozmosu. Što ne znači ništa i nikome osim meni, da ne bi bilo zajedljivih opaski.
Stoj Džoni“ i „Ona živi na brdu“ odjavili su ovaj sinoćnji sve samo ne običan koncert. Drago mi je da sam se našao među ekipom koja se poklonila kraljevima rokenrola. Kažu ljudi da je žalosno što su Partibrejkersi i Majke već petnaest godina headlineri svake veće rokenrol žurke u regiji, kao scena je mrtva, scene nema, novih snaga nema. Ne znam, za Majke ne znam, poslijednji put u Močvari kada sam ih gledao bili su blago očajni, ali Partibrejkersi dok su ovakvi kao sinoć, teško da će se pojaviti neki novi mamojebac koji će ih skinuti sa trona koji im sa punim pravom pripada.
Voli vas vaša Cančuga

4 misli o “Partibrejkers – trideset godina rokenrola

  1. Hej Mihael,
    znao sam da ćeš otići na taj koncert i samo sam čekao tvoj izvrsni i poslovično konotativni osvrt… Tvoje riječi su rock za moju misao ili oko, kako god hoćeš, kad već nisam mogao biti tamo… 🙂 Ipak, Partibrejkerse sam imao sreće poslušati ove godine u Sl. Brodu i da znaš, i pored ovih 42 nisam se bio povukao u “zadnje mirnije redove”… 🙂 Meni je 1000 godina famozna, nešto poput Radioheadove Bloom, biblijska…mogao bih je slušati bilo kad…
    Postoji jedna zanimljivost u vezi koncerta u Sl. Brodu. Prije njih, zvuk je bio očajan, sve predgrupe su svirale na očajnom ozvučenju i onda dolaze Partibrejkersi. Nisu željeli krenuti sa svirkom dok im njihov ton-majstor nije sredio zvuk (stanoviti Igor, i sad se sjećam imena jer su ga neprestano dozivali). A onda se oglasila Antonova gitara i moram priznati, i sad me od tog zvuka prođu žmarci… 🙂 koliko je zvuk bio dobar…

    Sviđa mi se

Komentiraj

Popunite niže tražene podatke ili kliknite na neku od ikona za prijavu:

WordPress.com Logo

Ovaj komentar pišete koristeći vaš WordPress.com račun. Odjava /  Izmijeni )

Google photo

Ovaj komentar pišete koristeći vaš Google račun. Odjava /  Izmijeni )

Twitter picture

Ovaj komentar pišete koristeći vaš Twitter račun. Odjava /  Izmijeni )

Facebook slika

Ovaj komentar pišete koristeći vaš Facebook račun. Odjava /  Izmijeni )

Spajanje na %s