Miki Solus – "Muzika za djecu i penzionere"

Miki Solus je poprilično napredovao u posljednjih nekoliko godina, od opskurnosti underground bloga/izdavača Brlog Recordsa (preko kojeg sam po prvi puta čuo za ovog momka) do Jutarnjeg Lista, Indexa i RTL-a. Od “Muzike sumnjive kvalitete” (2011.) do “Muzike za djecu i penzionere” (2015.) otvorio se tkz. Soluski front na kojem se ljuta bitka bije.

Je li Miki Solus umjetnik, umetnik ili diletant?

Osobno, držim da je “umetnik” što po predaji Mor Krom Kinskog (koji se pritom poziva na tumačenje Zdene Franjića) predstavlja čovjeka koji “umeće”. I to boli. I to pogotovo u dva slučaja. Prvi bolni slučaj je shvaćanje Solusa doslovno. Jer ne, on ne misli za ozbać da je njegov “bend bolji od jebene Nirvane”. Ili možda misli!? Jer dolazimo do drugog bolnog slučaja koji nastaje kada se Solusa a priori deplasira, denuncira i svrstava u red muzičkih diletanata. Što on nikako nije, a zašto tako mislim ću pokušati obrazložiti u narednih nekoliko crtica ovog super teksta.

Miki Solus je jedan inteligentan mladić (koji sasvim solidno barata klavijaturama). Kao takav, Solus ima izniman smisao za humor. Što, složiti ćemo se često ide skupa. A kada si već inteligentan i imaš smisao za humor, onda ćeš brzo prestati poput rabičnog psa gristi i lajati na “nepravdu” oko sebe, jer sagorijevaš a ništa ne mijenjaš. Zbog toga okrećeš pilu naopako i kroz poziciju “to može svatko” apsurda umećeš mučki i s leđa svemu onome što bi te u svakom drugom slučaju pobijedilo, jer ići na primitivizam frontalno znači biti spreman na to da će te kad tad primitivac odvući na dno i tamo dobiti na iskustvo.

Zato volim ono što Miki Solus radi.

“Muzika za djecu i penzionere” je za svakog tko iole prati rad ovog čovjeka, zbirka već manje ili više poznatih hitova poput epske “Mrtav je Johnny” koja se našla na jednoj od kompilacija Bistroa na rubu šume. “Pun kufer”, “Hipster” i “Suncobran” imaju i popratne video zapise a definitivni highlight albuma uz spomenutog mrtvaca jesu “Robi Prosinečki”, “Wu Tang” te “Bojim se muzičkih kritičara”. Miki za klavijaturama uz Andreja i Franu na cajonu i basu puca na gol s centra žmirećki, scena je u kurcu lopta je na prečki, nighthawksi su at the Diner a Wu Tang u kvartu. Ko’ kuži shvatit će.

Na koncu, uz Denisa Kataneca koji jest doduše autor sasvim suprotnog senzibiliteta, Miki predstavlja “morate čuti” folder zagrebačke scene. Dečko koji zajebava i usput obećava. Sve oko sebe. I sebe.

Kažu da su najbolje stvari u životu besplatne, stoga SKINI I SLUŠAJ!


Komentiraj

Popunite niže tražene podatke ili kliknite na neku od ikona za prijavu:

WordPress.com Logo

Ovaj komentar pišete koristeći vaš WordPress.com račun. Odjava /  Izmijeni )

Google photo

Ovaj komentar pišete koristeći vaš Google račun. Odjava /  Izmijeni )

Twitter picture

Ovaj komentar pišete koristeći vaš Twitter račun. Odjava /  Izmijeni )

Facebook slika

Ovaj komentar pišete koristeći vaš Facebook račun. Odjava /  Izmijeni )

Spajanje na %s